Inostranstvo kao jabuka koju je teško ubrati

Učimo decu vrednostima za koje smatramo da su prave – da uče i budi dobri u školi. Završe fakultet (što i roditelje čini ponosnima) i tako sebi obezbede (ništa lakše) lep i plodonosan život u kojem kasnije treba samo da uživaju. Čak smo svi mi uvereni u to iako nas realnost nemilosrdno i svakodnevno demantuje.

Da li grešimo?

Odlučno se borimo zajedno sa svojim detetom za svaku njegovu ocenu, pomažući mu i bodreći ga. Iskustvom poučeni ili nesvesno ubeđeni, pokušavamo da još nedozrelom dečjem umu objasnimo koliko je škola važna i koliko toga nije svestan. A za to vreme pored nas politiziraju i uspevaju loši đaci sa završenim večernjim fakultetima. Sa zvanjima ofset develop marketing dr menauger, uživaju u blagodetima svoje zemlje. Setimo se stiha „ …a loši đaci svetom vladaju..“. Da li onda grešimo kad smo toliko opterećeni šklovanjem svoje dece ili ih podsvesno ili svesno pripremamo za odlazak odavde.

Preko hleba – pogača?

Često osećajući nepravdu, nemoćni da bilo šta promenimo, posežemo za odlukama da idemo odavde imajući jasno i veoma visoko postavljene ciljeve kao što je normalan život. Često smo i sami nesvesni  šta znači ova sintagma. Želimo samo da nas neko leči kada se razbolimo. Da kupujemo garderobu kada hoćemo i da plaćamo račune bez glavobolje svaki put kada to radimo. Da budemo srećni zbog mnogih stvari, ali ne i kad kupimo detetu patike na kredit (što sada činimo). „Ostajte ovde…“,  vekovima nam je poznato, kao i stav da tamo (u inostranstvu) ljudi imaju, ali se ne druže samo rade. Da li to znači da mi, s obzirom da se družimo, ne radimo dovoljno pa zato nemamo, ili smo nesposobni pa kad odemo „preko“ naprasno se osposobimo i postanemo uspešni ljudi.

Nesposobni?

Mladi ljudi treba da znaju da im srušene ambicije i motivacija za poslovnom kreativnošću, koja im manjka, nisu plod njihove nesposobnosti, nego idealizacija pogrešnih ljudi koje pokušavaju da prate. Kada uđu puni entuzijazma u neki dobro osmišljeni posao, bez podrške, sreće i bezobrazluka, brzo tonu ostajući razočarani bez prava na reprizu. Osramoćeni, povlače se. Postaju pasivni, osećajući se nesposobnim u poređenju naravno sa „nekima“ koji sigurno nisu išli istim „putevima“. Pored sve ljubavi prema svojoj zemlji i patriotizmu, tada se rađa ideja o napuštanju zavičaja i odlasku u inostranstvo.

Inostranstvo kao rešenje?

Gnušajući se pomisli da će se naša deca sutra boriti sa ovakvim mislima, grčevito počinjemo da tražimo način odlaska. Tada se suočavamo sa najvećim problemom jer shvatamo da smo u stvari izolovani od sveta. Inostranstvo je za nas nemoguća misija. Pristajući na svakakve uslove, nedostojne čoveka, ljudi odlaze i tu prave najveću grešku. Zato imamo toliko oprečnih mišljenja o životu „preko“.

Da li su ljudi koji žele da odu u inostranstvo maštari, sanjari ili realno planiraju život?

Odnosno, da li su oni koji su protivnici života u inostranstvu iskonske patriote ili to čine zbog nemogućnosti odlaska, pa iz njih govori nemoć?

Dok jedni gledaju na život u inostranstvu kao na priču iz filmova, gde ti je sve omogućeno, misleći da je jedino bitno tamo dospeti. Drugi su spremni  na čekanje bajki u svojoj zemlji iako ih svi čekamo decenijama ako ne i vekovima.

 

Komentari